Vožnja gradskim prevozom ume da bude i te kako zamorna i iscrpljujuća, posebno kad je ovako lepo vreme kao danas, a vi se “klackate” u krcatom autobusu. Svi se guraju za mesto, “muvaju” vas rančevima koje ne skidaju s leđa, gaze po fino izglancanoj obući. A da ne pričamo o miomirisima od kojih ne možete da pobegnete. Jer su prozori zatvoreni. Ali, desi se i ponešto što vas zabavi tokom vožnje, pa to posle prepričavate ceo dan – kao juče, na liniji 95, oko 13.30 sati, kada se delimično ispraznila u Bulevaru despota Stefana, kod Skadarske ulice.
– Morala sam da te čujem, da ti čujem glas i ono tvoje. Je l’ pomisliš nekad na mene, bar kad čuješ “Beograd”? – priča putnica od 40-45 godina, duge smeđe kose, prošarane sedim vlasima. Ne šapuće, priča nekom normalnom jačinom glasa, a pošto sedi na prvom sedištu na strani na kojoj su vrata, sigurno je i vozač mogao da je čuje, kao i svi koji su sedeli i stajali oko nje.
A onda je rekla nešto što me zaprepastilo, došlo mi je da se prekrstim, ali sam se u poslednjem trenutku zaustavila.
– Ušao si u mene, inficirao si me – juuuu, reći nekom na javnom mestu “da je ušao u tebe”! Ali ona nastavlja ne obazirući se – Mnogo mi nedostaješ! Morala sam da te pozovem! Tako mi je mnogo puta bilo lepo sa tobom! – istresa zaljubljena dalje.
Pa dobro, verovatno je pomislila većina koja ju je čula, je l’ to nije moglo da sačeka da recimo, ne znam, izađeš iz prevoza?! Ne moraju baš svi da te čuju kad zoveš bivšeg ljubavnika.
– Sutra naveče sam sama, i sin i ćerka neće biti tu. Hoćeš da dođeš do mene? Sećam se da sam ti ostala dužna jednu večeru – objavljuje svoje planove, osim bivšem, i putnicima u autobusu.Nastavak na sledecoj strani
