Članak koji je pred Vama objavljen je 29. Juli 1999 u nemačkom sajtu https://www.wsws.org/de/articles/1999/07/djin-j29.html.
Zoran Đinđić je postao miljenik nemačkih medija i političara. Jedva da prolazi i jedan dan u kome neki novinski list ili radio stanica ne objavi neki intervju sa njim. Kancelar Šreder ga je već dva puta primio u Bonu. On se tretira kao državnik, i u suštini radije bi bio viđen da već danas zameni Miloševića na vrhu vlasti nego sutra.
Jugoslovenski narod o tome do sada nije ništa pitan. Zbog čega uopšte? Konačno, ko je demokrata a ko ne i ko pripada svetskoj zajednici a ko je izvan nje određuju Vašington London, Pariz i Berlin. Zoran Đinđić je to shvatio. Već u decembru 1996. rekao je u intervjuu Špiglu: „Konj na koga zapad treba da igra(da se kladi) sam ja..“
Ko je dakle čovek koji se bojkotovanjem izbora i ratnim razaranjima izmučenom jugoslovenskom narodu nudi kao zalog bolje bzdućnosti?[ads1]
Skicirati portret nije uopšte lako, karakteriše se Đinđić ipak kroz jednu osobinu – ili bolje: kroz potpuni manjak osobina, koji od vremena uspeha Klintona, Blera, Šredera i Fišera važi kao zaštitni znak: nedostatak svakog jasno utvrđenog stava.
Ako se prelista kroz stare stavke o Đonđiću, saznaje se o njegovom govoru nemačkog jezika skoro bez akcenta“, njegovim „glatkim, izuzetno dobrim manirima“, njegovoj „puristički crno uređenoj beogradskoj kancelariji (birou)“ njegovoj sklonosti da se oblači pre svega u crno, malo ili ništa naprotiv o njegovim političkim pogledima.
Kada se pre desetak godina staljinistički kadar istočne evrope transformisao u uverene tržišne privrednike, iskovala su narodna usta za to jedan pojam „Otpadnik (onaj ko okreće vrat)“. Na Đinđića ovaj pojam ne može da se primeni jer on ipak pretpostavlja kretanje od jednog stava (uverenja) ka drugom. Đinđić naprotiv nema nikakvo uverenje (stav). On poseduje okretnost i manevarsku sposobnost, da ne kažemo i ljigavost, koja je komentatorima uvek izmamljivala pridev „klizajući“ (onaj ko se preliva iz jedne u drugu boju).
Đinđić i njegov privremeni (povremeni) saveznik Vuk Drašković su kako piše Die Zeit U Junu ove godine uvek tvrdili ono što je bilo najviše obećavano. Obojica takođe i u budućnost neće sebi dopustiti da budu vođeni od bilo čega drugog do od svoje volje za moć.“ I Tages-Anzeiger mu je pre tru godine prebacio da je njemu manje do demokratije i ljudskih prava nego do svoje moći.“
Zoran Đinđić je rođen 1952-ge godine u severnoj Bosni kao sin oficira jugoslovenske armije. Posle završetka škole studirao je filozofiju u Beogradu gde je 1974-te godine osuđen na nekoliko meseci zatvora zbog osnivanja studentske opozicione grupe. Posle služenja kazne nastavio je studije na univerzitetu u Frankfurtu na Majni kod profesora Jürgen Habermas-a koji je jos uvek bio u znaku stidentskog pokreta na izdisaju (misli se na univerzitet u Fraknfurtu). Prema glasinama bio je tada oduševljen Habermasovim kritičkim teorijama i fasciniran Bader Mainhof-grupom. Završio je studije na univerzitetu Konstanz gde je promivisao temu “Marksova kritička teorija društva i problematika osnivanja”.
1979. se vartio u Jugoslaviju i predavao na univerzitetu u Beogradu i Novom Sadu. Očigledno se pomirio sa državnim vlastima…
Početak njegove političke karijere
1990. godine sa prijateljima je osnovao demokratsku stranku sa kojom je iste godine ušao u parlament i čije je predsedništvo preuzeo 1994-te godine. Od prvobitnih demokratskih zahteva brzo je skliznuo u nacionalističke parole. „Ja više nisam političar principa”. Pokušavam da vodim racionalnu politiku i znam cenu za to,“ objasnio je on ovo novinama Die Welt u januaru 1997-me. „Ja znam da se u Srbiji ne može uspostaviti(boditi) bećinska politika a da se pritom ne razmatraju (respektuju) nacionalni strahovi većine ljudi. „Ako je to nacionalizam onda sam i ja nacionalista.“
Za vreme rata u Bosni on je u suštini oduševljeno praktikovao posao sa nacionalnim strahovima ljudi. Njegova demokratska stranka je zagovarala raspad Bosne i priključenje Jugoslaviji delova koji su naseljeni Srbima. Kada se Milošević 1994-te povio pod pritiskom Nato-a on je demonstrativno otputovao na Pale i solidarisao se sa srpskim nacionalistom Radovanom Karadžićem. Takođe u pogledu Kosova čiju je autonomiju prvobitno podržavala igrala je demokratska stranka u ovom vremenu na nacionalističku kartu: Ona je zahtevala mere za ograničavanje stpe rađanja kosovskih albanaca.
Svoj do sada najveći politički uspeh doživeo je Đinđić 1996-97. Uspelo mu je da protiv vlastodržca Miloševića ujedini tri stranke, srpski pokret obnove Vuka Draškovića, građanski savez Vesne Pešić i sopstvenu stranku. Koalicija Zajedno osvojla je krajem 1996-te lokalnu vlast u Beogradu. Kada je vlada pomoću pravnih trikova poništila izbornu volju građana protestvovalo je ulicama Beograda nedeljama svakodnevno desetine hiljada ljudi. Đinđić se vežbao kao narodni vođa. U februaru 1997-me ušao je konačno kao gradonačelnik u gradsku skupštinu.
Ipak, uspeh koalicije Zajedno bio je istovremeni i njen kraj. Pokazalo se da savez izuzev zajedničkog protivljenja Miloševiću nije imao nikakve održive osnove, a tek da ne govorimo o gorućim socijalnim problemima sa kojima su se suočavale mase ljudi. Drašković, srpski nacionalista oslanjao se na tradiciju srpskih četnika iz drugog svetskog rata koji su se borili protiv Titovih partizana. Pešićeva, osnivač i ččan beogradskog komiteta helsinškog odbora pozivala se na pokret građanskih prava. A Đinđić je bio za političko i ekonomsko otvaranje prema zapadu.
U Junu, samo četiri meseca posle Đinđićevog trijumfa raspao se ovaj neujednačeni(nelogični) savez. U Septembru je Đinđić smenjen od strane svog nekadašnjeg saveznika Draškovića zbog “nesposobnosti“. Drašković, koji je kasnije trebao da se kao podpredsednik priključi Miloševićevoj vladi udružio se zbog ove svrhe sa vladajućim partijama i ultra-nacionalistom Vojislavom Šešeljem. Ovog puta niko nije išao na ulice. Đinđić je takođe za vreme svog kratkog mandata (kao gradonačelnik) prokockao svoju popularnost.
Od vremena propasti koalicije Zajedno stavio je Đinđić sve na to da karijeru napravi kao čovek Zapada. Doduše bio je dovoljno pametan da nato bombardovanje Jugoslavije ne podrži javno – to bi ga u očima bombardovanjem pogođenog naroda i suviše diskreditovalo. On je čak kritikovao Nato da vodi kratkovidu politiku bez dalekosežne strategije. Istovremeno nije ostavljao ni najmanju sumnju na to da on Nato-u stoji na raspolaganju kao zamena za Miloševića i da računa na njegovu političku podršku.
9.5.1999-te objavio je zajedno sa crnogorskim predsednikom Milom Đukanovićem izjavu, u kojoj se poziva Nato-pakt da se ne upušta ni u kakav aranžman u vezi rešavanja kosovske krize koji bi dopustio Miloševiću očuvanje moći (ostanak na vlasti) – jedan jedva prikriveni zahtev za nastavak rata. Takođe je i Vuk Drašković koji je u međuvremenu izašao iz vlade bio instrument Miloševića a ne mogući partner zapada.
Nikakvo čudo dakle što se Đinđić od strane zapadnih vlada slavi kao demokrata. Jedno je do sada svakako ostao dužan: Dokaz da se on takođe i od jugoslovenskog naroda tako vidi.
O odgovoru na socijalne probleme koji su sa ratom poprimili razmeru katastrofe nije se do sada u njegovim mnogobrojnim intervjuima mogao naći ni trag. Konačno Đinđić je demokrata a ne socijalista. I pod demokratijom on podrazumeva – slično kao ruski i drugi istočnoevropski demokrati – neograničenu slobodu kretanja za internacionalni kapital i one poslovne ljude, novobogataše i polu-kriminalce, koji su se obogatili u senci Miloševićevog režima i koji sada zastarele državne i vladajuće strukture osećaju kao prepreku.
